Irina Radović

Da li ste ti i tvoj suprug Sava radosnu vest da ćete postati roditelji posebno proslavljali ili ste u početku to malo krili i čuvali samo za sebe?

Bili smo presrećni kada smo saznali najsrećniju vest jer smo oboje jedva čekali da postanemo roditelji. Informaciju da ćemo postati roditelji nismo krili, ali na početku nismo imali potrebu da ceo svet zna nego smo tu radost čuvali za nas i naše najbliže. Interesantno je da sam u drugom mesecu trudnoće putovala u Pariz poslovno (snimali smo ,,Sve za ljubav“) i da smo za potrebe snimanja pola sata leta proveli u pilotskoj kabini, gde nisam bila ni vezana prilikom sletanja, pa sam razmišljala da li je sve to ok, da nisam možda preopuštena, ipak sam trudna i sl...Čim saznaš da čekas bebu izgubi se ona bezbrižnost - postaneš odgovoran za novi život koji nosiš u sebi. I mama mi kaže da ta briga samo s godinama postaje sve veća, kao i ljubav. A i kolegama sam bila čudna - čas mi je bilo hladno, pa toplo, pa sam baš gladna, pa nisam, a pošto inače ni malo nisam zahtevna na našim poslovnim putovanjima i potpuno se prilagođavam muškom delu ekipe, videli su da je nešto drugačije. Kasnije, kada su saznali pravi razlog, sve im je bilo jasno.

Da li si bila zahtevna kao trudnica ili si normalno podnosila promene?

Nisam normalno ništa podnosila i svaka čast ženama koje kažu :„Ništa se nisam promenila i baš sam bila opuštena u trudnoći“. Ja nisam bila opuštena i Sava me je zvao najhiperaktivnija trudnica. Nisam ulazila u kuću, šetala sam Zemunskim kejom svakog dana, ali zato sam bila u top formi za porođaj. Preporučujem svim trudnicama da pomognu same sebi u onome što zavisi od njih - da se zdravo hrane i da budu aktivne, jer trudna žena nije bolesna žena, već srećna, blažena i malo,, luckasta“ žena sa nabujalim hormonima. E sada,menjanje raspoloženja, pojačana emotivnost i sve ono što ne zavisi od vas ne možete ni promeniti, pa naučite da se prilagodite novonastaloj situaciji. Nisam bila zahtevna u smislu da mi se sad nešto mnogo jede i da Sava mora te iste sekunde da mi stvori, pogotovu zato što mi se  ništa nije jelo prvih pet meseci, naročito ne meso i bila sam u fazonu da će moja beba biti pobornik zdrave ishrane, jer sam isključivo volela da jedem dinstano ili grilovano povrće i sezonsko voće,eventualno sladoled ili tako nešto, apsolutno ništa sa začinima i jako. Međutim,bila sam preemotivna,mogla sam da zaplačem za svaku sitnicu, čak i na pesmu. Sećam se one pesme koju pevaju Marija Šerifović i njena mama, koja opisuje ljubav majke i ćerke, a baš sam u tom periodu i saznala da nosim devojčicu. Pa to je bilo neverovatno - plakala sam na početne taktove. Strašno. Znam da je Sava uvek na Youtube-u puštao tu pesmu i „Irinče, idemo!“ (smeh), a ja u plač kao kiša. Nervozna sam bila, kad mi neko nešto kaže da mi ne prija, ja kao da je neko smišljao kako će da me povredi, (smeh), bukvalno imaš iskrivljenu sliku stvari. I desetak dana posle porođaja sam bila u tom nekom „drugom stanju“ i bila sam emotivnija, ali to je druga priča potpuno.

Koje su dobre strane u trudnoći za ženu, u smislu da koža i kosa postaju sjajnije, da žena zablista, itd?

Ima ona bapska priča da ako nosiš dečaka lepša si nego kad nosiš devojčicu. Ja sam sebi bila najlepša na svetu (smeh), iako sam imala pege po licu. Ali kosa mi je postala gušća nego inače, koža mi je bila lepa, sem, kažem, tih promena na tenu, ali nekako te stvari mi uopšte nisu bile bitne. Potpuno sam bila usredsređena na to da li će beba biti ok,i  najbitnije, odlazila sam na te psihofizičke vežbe dva meseca i to mi je zaista pomoglo - i fizički i psihički. Divim se i zahvaljujem tim divnim ženama koje su sa nama radile psihofizičku pripremu trudnica. Postaneš mnogo opušteniji pred sam porođaj. I tu sam upoznala tri jako dobre drugarice i to mi je ostalo u najlepšem sećanju u poslednjim mesecima kada si u frci sto posto.  

U tim nekim zajedničkim iskustvima se i rađaju najveća prijateljstva.

Da, posle tih vežbi smo uvek išle na kafu i prepričavale kako je bilo na pregledu, koliko beba ima grama, itd. Kad je neko u istoj priči kao i ti, onda ti je mnogo lepše i lakše. U tom periodu sam se isključivo čula sa drugaricama-mladim mamama i sa tim trudnicama i ništa me drugo nije zanimalo.

Što se tiče nege, da li je neophodna posebna nega?

Mora, ne možeš samo da koristiš mleko za telo, itd. Meni su preporučili  Šaljićev melem protiv strija, dobro se pokazao, i kolekciju za negu trudnica Happy Mama. Mada, taj Šaljićev melem mi je bio odvratan i smrdeo i ostavljao fleke po majici (smeh) ali sam bila verna od prvog meseca. Mnoge žene pogreše što posle porođaja prestanu da to koriste a treba i posle kad se sve vraća na svoje mesto.

Dosta si šetala i bila u pokretu.

Ja sam i putovala i šetala, išli smo na Zlatibor, u Banju Vrujci. Nismo putovali nešto dalje, ali smo išli kod mojih u Užice, u Gornji Milanovac, Šabac, gde Sava ima kuću. Sećam se da su bili promotivni koncerti studenata Operacije Trijumf pa sam imala želju da idemo u gradove u okolini da bar na taj način učestvujem u projektu koji neću raditi. Muž mi je ispunio i tu želju - vozio me do Smedereva  u osmom mesecu trudnoće. Sva sam bila u fazonu da nešto ne propustim. Nikako nisam volela da budem u kući, iako je to bio letnji period i visoke temperature. Više je Sava bio taj „Nemoj, molim te, opet da šetamo“, a ja dok ne pređem ceo kej uzduž i popreko, ne smirujem se.

Znači, nisi imala problema sa linijom i viškom kilograma? Ne vidi se da si bila trudna.

Pa, hvala (smeh). Ugojila sam se nekih 15 kilograma, kažu da je to školski. Posle 8 ode sa bebom i onda se polako linija vraća.Posle si aktivan oko bebe, tako da nije problem. Nisam bila uopšte opterećena time, možda je i u tome štos. Ne znam kako je onim ženama koje se ugoje 20-30 kilograma, koje moraju da održavaju trudnoću pa moraju da leže, samim tim se i ugoje. Ja sam imala tu sreću da sam mogla da šetam i da budem aktivna, pa se nisam ni preterano ugojila, a nisam imala ni povećan apetit. Nekako su se sklopile kockice. Kad se žena ugoji 20-30 kilograma, posle je veći problem vratiti se u normalu, ali kad vidiš da ti je dete zdravo, srećno i nasmejano, te stvari su nebitne.

Do kog meseca si radila?

Mislim do sedmog, kad sam snimila poslednju emisiju „Sve za ljubav“.

Jesi li bila opterećena porođajem? Da li si mnogo razmišljala o tome?

 Nisam bila opterećena, pošto grubo zvuči, ali sam dosta razmišljala o tome. Jer kad ti je prvi put,  to je kao neki strah od nepoznatog, uzbuđenje je veliko a jedva sam čekala da vidim bebu posle devet meseci.

Gde si išla na vežbe?

U Gak Narodni Front gde sam se i porodila. Ja sam uglavnom prezadovoljna. Najlepši savet koji sam čula za vreme trudnoće u devetom mesecu je bio od jedne poznanice koja mi je rekla: „Ja sam se porodila sa 19 godina i nisam bila svesna koliko treba uživati u svakom trenutku porođaja, tako da ti želim da uživaš“. I nekako, to mi je zaista najlepše što sam čula od svih saveta i ja sam zaista uživala u svakom trenutku porođaja. Ja sam se prirodno porodila uz pomoć epidurala, ne znam sad koliko bih mogla da uživam bez epidurala (smeh), ali ovako sam potpuno uživala. Meni kad su rekli da ostajem u porodilištu, ja sam bila najsrećnija na svetu. Sećam se da sam poletela ka onom liftu, zaboravila sam da se pozdravim i sa Savom (smeh). I kažu da su muškarci u većoj frci tada nego žene, što ima istine, jer je on prebledeo, pogledao me i rekao „Irinče, šta ja sada da radim?“ Već posle 3-4 sata sam mu se javila da je Iskra stigla na svet. (smeh).

Sava nije prisustvovao porođaju?

Ne, ne, ma gde, Balkanac čovek, kakav porođaj! On je dao jednu izjavu za Blic: „Prvo su muškarci bili kod kuće, pa onda ispred vrata, pa su krenuli da prisustvuju porođaju, pa da seku vrpcu... ako tako nastave, izgubiće doktori svoj posao“. Ja sam ga zezala da su nam pričali na vežbama da muževi moraju da prisustvuju porođaju, i on je prebledeo, ne zna šta ga je snašlo (smeh). Tako da nije od tih koji vole da prisustvuju. Ne znam ni ja koliko bih volela, jer bih se onda, znaš, razmazila, a ovako sam bila žena zmaj (smeh).

Koliko je bila teška Iskra i na koga liči?

Liči na svog tatu, nedelju dana su je zvali Savka, pa kad smo videli da će to postati ozbiljno, odustali smo od zezanja (smeh). Još u stomaku dok je bila rekli su nam da će biti neka dugonoga, i jeste. Bila je 56 cm dugačka i 3700 teška.

Dali ste joj lepo i neobično ime, Iskra. Da li ste hteli da se razlikuje ili vam se, jednostavno, to ime dopalo?

Ona će se razlikovati po nekim svojim osobinama i karakteru. Mada još u porodilištu se razlikovala od drugih beba jer je imala dugu crnu kosu podignutu uvis - mnogo je bila smešna i nekako nije bila klasična beba. U stvari, kada bolje razmislim, svim roditeljima je svoje dete posebno, jedinstveno. U trudnoći sam pročitala knjigu “Čovek i dečak“ Tonija Parsonsa i na samom početku glavni lik dobija dete i divi se koliko je divno, posebno, prelepo i pita se:“Bože, da li i roditelji koji imaju običnu decu misle da su im posebna“.  Mada, ja sam davno čula da ime može da okarakteriše čoveka. Upoznala sam pre  7-8 godina jednu Iskru i ostalo mi je to ime u sećanju kao najlepše. Onda sam predložila Savi i on je bio potpuno zbunjen i pitao je kakvo je to ime i da li je pravoslavno. I našli smo u kalendaru da je to skraćeno od pravoslavnog imena Iskroslava, i bio nam je sveštenik i rekao da je divno što smo joj dali ime Iskra, jer to znači „puna života“. I jeste, nekako stalno se smeje i sija, nije što je moja (smeh). I jeste neobično, na kraju, bio je i dogovor da ako bude dečak, Sava da ime, a za devojčicu ja, i tako je dobila ime Iskra i svi su se oduševili.

Kako bi opisala te prve dane sa bebom?

Prva dva-tri dana u porodilištu si sa bebom samo kad treba da jede i da je maziš i onda ti misliš kako je baš jednostavno. Kad je došla iz porodilišta, ceo dan je prespavala i ja sam pod uticajem adrenalina i hormona počela da plačem i rekla: „Jao, koliko nam je dobra beba, non stop spava, hajde da je probudimo da joj se malo posvetimo.“ Probudili smo je oko 8 sati uveče i tada je krenula  igranka bez prestanka celu noć (smeh). Već prvu noć smo zvali Halobebu da vidimo kako i šta, jer kad ti beba prve noći plače, ti misliš da joj nešto fali. Ali nije baš sve strašno kao što se tebi čini. Beba treba da se navikne na mamu i mama na bebu, da vidiš kad će da jede, koliko joj treba, itd. Prvih nedelju dana Sava je poslovno morao da ide u Nemačku, tako da je sve bilo malo haotično, ali, naravno, desna ruka  mi je bila moja mama koja je od prvog dana bila tu i moja sestra i zahvalna sam im do neba. Dve nedelje je dolazila i patronažna sestra Lela iz Narodnog fronta da kupa Iskru i njeni saveti su nam mnogo pomogli. I Sava je bio tu noću kad se budila, pevao joj je „Bolje biti pijan nego star“ i samo je na to reagovala i spavala posle te pesme (smeh). Kad se setim tih prvih dana, zaista je ogromno uzbuđenje i ti si izmoren posle porođaja, ali posle nedelju dana sve kreće svojim tokom.

Da li su izbili prvi zubići?

Nisu još. Kažu da kome krenu kasnije, biće tvrdoglav i imaće dobre zube, pa ćemo videti. To je jedini razlog zbog koga može da bude nervozna, inače se non-stop smeje, vrlo je radoznala, razigrana, želi pažnju, obožava decu.

I ti i Sava ste nasmejani i vedri, pa je zato, pretpostavljam, i beba takva?

Od početka je takva. Nije imala ni 15 dana kad se prvi put nasmejala i mi smo se oduševili. Zaista je smeško jedan pravi, pa smo je malo i razmazili.

Sada si na porodiljskom bolovanju, a vodila si emisiju u Velikom Bratu.

Veliki Brat-veliki mozak je, takoreći, moja autorska emisija i rečeno mi je u sedmom mesecu trudnoće da ću je voditi u martu, a onda opet u septembru.

Kako si uklopila posao sa bebom?

Ne znam kako ću se odvojiti od nje u septembru kada krenem ozbiljno radno vreme od 8 sati dnevno, jer, pored toga što sam voditelj, radim još puno stvari iza kamere. Sada u martu je bilo opuštenije -  2-3 dana nedeljno, tako da smo se odlično uklopili ali mi je Iskra mnogo nedostajala i tih nekoliko sati. Mama i sestra su mi pomagale maksimalno i Sava kad nije radio, tako da je to fino prošlo. Mada, Iskra je već velika, maše nogicama i ručicama kad se ja vratim, presrećna je.

Da li te je dolazak bebe promenio?

Jeste, uhvati te ta neka briga, kao što sam rekla. Ja sam već počela da brinem i o Savi, mami, tati, sestri, znaš, onako malo sam „poludela“, samo što ne pitam da li su ručali, malo čudno postaje (smeh). Postala sam odgovornija i zrelija i sada duplo više volim i cenim svoje roditelje i  shvatam šta je roditelj od kad sam ja to postala i koja je to predanost svom detetu i kako ti je ono na prvom mestu. Promenila sam se i u smislu što pevam dan i noć, mogu da ustanem u 6 ujutru i da se igramo nas dve, mogu da je presvučem 6 puta kao da je lutka.

Koliko dece biste voleli da imate ti i Sava?

Znam da je jednom prilikom rekao da će sa mnom četvoro, a pošto bih ja volela petoro, da za to peto moram sama da se snađem (smeh). Ništa ne planiramo, lepo je imati što više dece i bilo bi super da ima seku ili batu da se druže, pošto ja imam sestru i znam koliko to znači. Bilo bi lepo, ali videćemo, polako.

Razgovor vodila: Danka Trifunović